Фото Танјуг, Нови Београд, 1948.
Слика Сондирање терена на Новом Београду Боже Илића из 1948. године, монограм социјалистичког реализма, синтетизује основни репрезентативни модел у ери агитпропа.
Треба је читати као монограм, у смислу шифроване поруке, која се током визуелне комуникације откључава и уводи посматрача у естетске, политичке, моралне и културне слојеве југословенског социјализма.
„Божа Илић је уобличио проблем радног ентузијазма, ритам и срећу колективног стварања у изградњи социјалистичке отаџбине“, писао је, одмах по њеном настанку, један од представника уметничке авангарде, Ото Бихаљи–Мерин.
То је слика–амблем која почива, са једне стране, на искуствима традиције реализма, од Веласкеза до Курбеа, а са друге, на технолошки унапређеном опажању које се базира на искуству механичке оптике. Сваки покушај да се одреди врх перцептивне пирамиде биће изневерен и неће довести до очекиваних резултата, јер се илузија простора у слици не гради на конструктивним правилима линеарне перспективе већ на погледу кроз објектив камере. Слика колективног рада и среће, која иначе варира на безброј начина у првој деценији после револуције, овековечена је на платну великих димензија, неуобичајено за југословенску уметности XX века – 240 x 440 цм ! Међутим, грандиозност и епска наративност слике концентришу се на први план, односно, читав догађај се потискује ка посматрачу и ивици слике.
Широк и дубок радни простор изградње тек је наговештен и повремено изван правог сликарског интересовања – само су скициране зграде са крановима на хоризонту. Простор је материјал који треба да преобликује нови човек, па се он приказује као отворен, наставља се у свим правцима и изван оквира слике. Његову монументалност увећава и линија хоризонта која је подигнута изнад глава радника предвођених мишићавом фигуром жене.
У визуелној нарацији уметник нагло прелази са крупних фигура у првом плану на огромно пространство рада уз неколико живописних детаља у позадини. Као што је представљачким моделима сликарство реализма показало колико је живот сељака био чврсто везан за земљу, социјалистички реализам је, организацијом простора у слици, симболично повезао егзистенцију радника са градилиштем, при чему је читава земља постала неомеђени простор градилишта. Међутим, поступак превођења просторне тродимензионалности на дводимензионалну раван платна који захтева згушњавање визуелних информација на ограниченом видном пољу, утемељен је на механичкој оптици. Ако сликар подражава прецизност фотографског објектива он може имати подједнако добро видљиво стопало у првом плану и заставу са петокраком на хоризонту, као што то чини Божа Илић, али и многи други сликари социјалистичког реализма.
Ако Сондирање терена на Новом Београду присваја модел совјетског социјалистичког реализма, онда треба додати да са њим усваја и поступке механичке оптике којом се посматрачу нуди знатно увећан број визуелних информација унутар изабраног широкоугаоног оквира.
Не само ова, већ и неке друге слике социјалистичког реализма, као на пример: Омладина гради пругу Боже Илића, Јутро на омладинској прузи Љубице Цуце Сокић, Изградња моста у Богојеву Милана Коњовића, Четрнаести децембар Ђорђа Андрејевића Куна потврђују закључак да „социјалистички реализам поново институционализује жанр историјског сликарства после његовог нестанка са историјске сцене“.
Нема коментара:
Постави коментар