Шерпа плава II део

“Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом”.

Иво Андрић - Писмо из 1920.

Текст на страници http://oz48.blogspot.com/2009/05/blog-post_07.html није требало да има наставак.
Па ипак ево га, ту - пред Вама!!!
Зашто?
Па ваљда зато - што и од шерпа плаве, постоји гора...
Масна. Лимун - жута.
Ко је то могао да слути...

Али кренимо редом, како би увезали генијалну Андрићеву метафору и жалопојке о бојама којима сам се донедавно само радовао.

Паклени план „Step by step” (види: http://oz48.blogspot.com/2009/07/steb-by-step.htm), скован на темељима гешталт психологије и трансакционе анализе, који је за резултат дао 5 идентично, лепо офарбаних и окречених спратова на улазу бр.48, стамбене зграде у ул. О. Жупанчича у Н.Бгд, доживео је (не) очекивани фијаско на најважнијем, ПРВОМ спрату. Визуелно повезан са простором који чини улаз стамбене зграде, требало је да буде, ако не најлепши, а оно бар најрепрезантативнији спрат, од укупно 8.
Али...
Али, станари првог спрата нису тако мислили. Желели су да се разликују.
И у томе су успели.
Колоритно решење прихваћено од стране већине станара, нису прихватили. И не само то. Уместо полу-мат, дискретне беж боје, изабрали су масну, лимун-жуту. Уместо белом, вертикалне стубове иза степенишних ограда, офарбали су "НН жутом". Том истом НН, коју нећете пронаћи у било којој тон-карти, уместо „оном“ која је на већини спратова, офарбали су и степенишне ограде, у народу популарне – гелендере. Уместо на 1,20 м, лимун-жута устремила се на приземље на дупло већој висини, те тако и површини, која значајно гађа чула свих који се затекну у приземљу зграде.

Рекло би се, значајне разлике у једном заједничком „пројекту“ који је то престао да буде...

Разлике.

И ту долазимо до додирне тачке са Андрићевом метафором о разликама.
Оне раздвајају. Једне од других. Душу од тела. Народе. Људе. Па и комшије..
Јер и комшије су људи. Док се супротно не докаже...

Разлике које спајају? Не - такве не постоје! Можда се само на чудан начин привлаче, с нескривеном тежњом да на крају једна оствари премоћ.

Разлике се превазилазе.
Или не превазилазе.
Оне се поштују, или мрзе. Потиру, или надопуњују. Мирно, или бурно коегзистирају, али спајају - никада! Осим у причама о братству и јединству које су завршиле, знамо како.

Па ипак, може ли појединац у различитостима препознати заједнички интерес?

Наравно - уколико обузда нарцисистичку природу свог Ега.
Без других, Ја - и не постоји! Без Ми - "оно" нема свој одраз у огледалу. А тамо где човек није спреман да се подреди општем, нема хуманости, нема солидарности и пожртвовања. Ни осећаја за друге. Нема емпатије.
У стабилним, вековним држава неко ће вас већ подучити реду и грађанској дисциплини, док у оним другим, које чекају да порасту, вашу малограђанштину, провинцијализам и друге "изме" углавном ће потхрањивати, барем онолико дуго колико је то потребно док не прођу - ко зна већ који по реду парламентарни, или локални избори.
Не осећати угроженост свога ЈА у заједници у којој ћемо зарад заједничког циља и интереса уградити најбоље делове себе - јесте предуслов њеног функционисања, почев од породице, па све до суживота у заједници као што је комшилук.

Масну боју на I спрату доживео сам као властити ПОРАЗ, као доказ недовољног „агитовања“ у погледу правилног поимања онога што зовемо - "култура становања".

Масна фарба Брозових касарни, учионица и домова здравља, у тој култури - не налази место.

"Ако желиш да сазнаш, пристани на све. Ако желиш да мијењаш људе, не одмећи се.''

Џони Штулић