О званичним симболима Општине Нови Београд можете више сазнати на адреси http://www.novibeograd.rs/?jez=&p=111 .
О оним незваничним, нешто више сазнаћете на ОВОМ месту...
О оним незваничним, нешто више сазнаћете на ОВОМ месту...
Здање са око 75000 квадратних метара корисног простора које још увек највећи број Београђана идентификује као СИВ налази се на Новом Београду, између Булевара Михаила Пупина и Булевара Николе Тесле.Званични назив и адреса: Палата Србије, 11070 Нови Београд Бул. Михајла Пупина бр. 2.
Здање СИВ-а, касније Палата федерација, најновије име добило је по држави - Палата Србија.
На 66, од укупно 75 хиљада квадратних метара, у 700 канцеларија, сместило се пре више од годину дана 1.000 државних службеника. Читаво западно крило зграде заузеле су службе Министарства унутрашњих послова.
У СИВ-у су и министарства вера, омладине и спорта, део Министарства културе, као и Министарство за КиМ. У источни и централни део уселили су се Национални савет за сарадњу са Хагом и Координационо тело за југ Србије...
Пре него што су се уселила нека министарства Србије (већина је расута на разним адресама по Београду), зграда СИВ-а била је потпуно празна. Из ње су изашли органи бивше државе, па је чекала да стигну нови. Дуго су јој једини станари били Расим Љајић и службеници Савета за сарадњу са Хагом.
Само је кабинет Јосипа Броза Тита закључан. У њему нико не ради. Отвара се повремено, за показивање страним гостима.
Са леве и десне стране налазе се и радне собе Едварда Кардеља и Александра Ранковића.
Палата је и даље главно место за протоколарне пријеме страних делегација. Овде се, уз параду почасног гардијског батаљона, дочекују шефови држава и влада. Фонтана тада, наравно ради и код старијих суграђана буди сећања на време када је својим раскошним шареним водоскоцима будила понос у срцима житеља Новог Београда.
У једном тренутку било је говора да би Палата Србија могла да постане музеј или да канцеларије буду издате фирмама као пословни простор. Помињало се чак и да има заинтересованих да је претворе у хотел. Својевремено је било говора и да би се кабинет председника државе могао преселити у Палату Србија.
Дакле, здање под садашњим називом – „Палата Србија“ - изграђено је 1959. године за потребе тадашње Савезне владе, односно Савезног извршног већа (због чега многи Београђани, и данас, ову зграду називају "Сив").
У периоду од 1991. до 2003. била је седиште Владе СР Југославије, а од 2003. до 2006. седиште Савета министара Државне заједице Србије и Црне Горе.
После распада СЦГ, маја 2006. године, зграда је прешла у надлежност Владе Републике Србије.
Изградања Палате је почела јуна 1947. године, међу првим објектима на Новом Београду.
Зграду су, на насутом и песковитом тлу, градиле омладинске радне бригаде из читаве Југославије.
кликни на слику...Пројектована је у облику латиничног слова "Х" и обухвата површину, у основи, 5.500 квадратних метара. Испред средњег крила, налази се нижи део покривен стакленом куполом у коме је свечана дворана која може да прими 2.000 званица.
Објекат садржи шест салона као и око хиљаду канцеларијских просторија.
Грађен је по систему армирано-бетонске скелетне конструкције, са испуном од пуне опеке.
Фасада објекта је обложена делим брачким мермером, док су отвори направљени од белог метала.
Почев од 1961. године, када је одржана Прва конференција Несврстаних земаља, Палата федрације примила је многе стране и државнике и делегације.
Једно од најрепрезентативнијих остварења послератне архитектуре Београда и Југославије, никло је у временском раздобљу од 1948. до 1961. године.
Објекат садржи шест салона као и око хиљаду канцеларијских просторија.
Грађен је по систему армирано-бетонске скелетне конструкције, са испуном од пуне опеке.
Фасада објекта је обложена делим брачким мермером, док су отвори направљени од белог метала.
Почев од 1961. године, када је одржана Прва конференција Несврстаних земаља, Палата федрације примила је многе стране и државнике и делегације.
Једно од најрепрезентативнијих остварења послератне архитектуре Београда и Југославије, никло је у временском раздобљу од 1948. до 1961. године.
кликни на слику...Прва етапа изградње, која је прекинута 1949. године, изведена је према пројекту загребачких архитеката Владимира Поточњака, Антона Урлиха, Златка Најмана и Драгице Перак.
Коначна реализација објекта изведена је према замисли београдског архитекте Михаила Јанковића и пројектног бироа Стадион у периоду од 1955-1961 године.
Некада, док се још веровало да ће друга Југославија трајати вечно, ходници СИВ-а, односно Палате федерације на Новом Београду - који су водили до неке од 744 канцеларије, мирисали су на једно од пет јела која су се свакодневно у подрумско-сутеренским кујнама готовила за државни апарат, њихове госте, а богме и родбину.
По популарним ценама могао се попити и виски (јефтиније него вињак у граду).
Зими се тако грејало да је службеник могао шетати у кошуљи заврнутих рукава.
А, онда је, пре десетак година, нагло и одједном замрла сва та раздрагана домаћинска атмосфера.
Грејање је укинуто.
Онај ко је баш хтео или, пре, морао да остане у Палати развлачио је продужне каблове за кварцне грејалице и клео судбу. У сутерену се могао још ту и тамо појести какав трећеразредни гулаш и попити БИП-ово пиво.
Све је личило на атмосферу провинцијске железничке станице за време санкција.
На спратовима је остао залеђен неки прошли живот који је симболисао грб са пет, шест, ко се још сећа колико бакљи...
Опредељујући се за Палату федерације, уместо за беле, старе или нове дворове председник СР Југославије Војислав Коштуница се определио за реанимацију овог полумртвог бирократског мастодонта.
Палата федерације грађена је и опремана са великим амбицијама.
Све најбоље, по мишљењу тадашње државе (1947. кад је Председништво владе ФНРЈ закључило конкурс и прву награду доделило пројекту загребачког архитекте Поточњака) и експерата, уграђено је у ово здање.
Мада је бетонски скелет Палате федерације изливен 1947, њена градња је настављена тек 1954. а препројектовао ју је и адаптирао архитекта Михајло Јанковић. Завршена је кроз пет година - 1959.
Најрепрезентативнији простори од 64 256 квадратних метара корисне површине Палате налазе се у средишњем делу здања које има облик развученог (латиничног) слова Х. Ту су свечани холови, фоајеи, сала федерације и републички салони - својеврсни колаж уметничког и фолклорног.
Шетња богатом збирком (878 експоната ликовне и примењене уметности) данас дијагностицира заблуде културних комесара ондашњег времена, открива који су уметници били љубимци тадашњег политичког естаблишмента.
Садржај и форма појединих дела недвосмислено сведоче колико су и најпознатија уметничка имена ондашње Југославије била спремна на удворничку улогу владајућој идеологији, па и колико су неки сликари волели да иду у лов са руководиоцима.
Јасно, у том конгломерату свега и свачега (у републичке салоне је, рецимо, довлачено камење са ужег локалитета) налази се и одређен број ремек-дела југословенске уметности шездесетих. Ипак, оно што нема уметничку, сигурно има историјску и материјалну вредност.
Уз све поштовање вајара Саве Сандића тешко да кога могу импресионирати "Седећа женска фигура" и "Две женске фигуре са посудом" а оне би управо то требало да постигну у свечаном улазу централног хола, у приземљу Палате федерације.
Ту је и фонтана коју је украсио мозаиком сликар Ратомир Глигоријевић, скулптуре Мије Мијушковића, Стеве Дукића, Анте Гржетића, према којима са данашње дистанце историја уметности остаје посве равнодушна.
Нешто боље се котирају Тоне Краљ и Воја Димитријевић (слике) а једини који и данас има цену на тржишту уметничких дела из овог друштва у централном холу приземља је Едо Муртић.
У свечаном холу на првом спрату (до ког се стиже степеницама са двоструким прилазом) до јуче је био бронзани, добро познати, Аугустинчићев "Тито" (из 1948) а на зиду је остао монументални мозаик Словенца Марија Прегеља "Сутјеска, ношење рањеника". (Можда из захвалности за колосалне поруџбине Београда Прегељ је Музеју савремене уметности завештао богат и вредан легат који би данас Словенци да поврате). Силуете коња дижу се и пропињу на мозаику, асоцијација је и за лаика јасна - Пикасова "Герника".
Сала федерације је најзначајнији "драгуљ" у "круни" репрезентативних салона и фоајеа. Надсвођена је застакљеном куполом која пропушта светлост кроз сложену, богату кристалну розету (пречник 18 метара!) са 4 300 сијаличних места (кад падне мрак). Планирано је да зидове осликају најзначајнији југословенски уметници:
Петар Лубарда је 1962. извео "Лет у космос". На 150 квадратних метара академик Младен Србиновић је израдио мозаик "Стварање нове Југославије". Трећи великан и миљеник политичког врха био је Лазар Вујаклија који је исликао "Путевима Југославије".
Свечани фоајеи су "предговор" републичким салонима и у њих су унете многе вредне слике које нису посебно наручиване за ово здање. Ту су се, као највредније, нашле слике Зоре Петровић ("Сељак и сељанка"), Јована Бијелића ("Пејзаж са језером") Милана Коњовића ("Жена и бокал"), скулптуре Франа Кршинића, Војина Бакића. У овај изузетно вредан сегмент колекције сигурно спада и "Поплава", чувена слика Ивана Генералића, "Стијене" Петра Лубарде, "Играчи карата" Ивана Радовића, "Велика пијета" Лазара Возаревића - све ремек-дела која би с правом могла да стоје у репрезентативној колекцији сваког значајног музеја. Затим ту је, из других разлога, серија: "Колона", "Сведоци ужаса", "Но пассаран" и "Мртва природа са машинком" Ђорђа Андрејевића Куна.
У једном од фоајеа под је радио Мило Милуновић...
За радне састанке у централном делу пројектоване су сале "Мостар" и "Београд" које су смештене уз салу федерације. Сала "Београд" се препознаје по монументалној "У борби за слободу" Петра Лубарде која представља партизане у јуришу. А "Мостар" краси Кунов "14. децембар 1938." - што је сликарев еп датуму кад су организоване демонстрације радника у Београду "против тадашњег жандармског система".
Хрватски салон је конципирао архитекта Вјенцеслав Рихтер, а читав зид заузимају "Громаче" сликара Отона Глихе. Ту су и "Реминисценције на Дубровник", таписерија уметнице светског гласа и реномеа Јагоде Бујић.
Салон Босне и Херцеговине је изведен у етно-стилу и са данашњег гледишта ту се не би могло наћи ни једно уметничко дело вредно пажње.
Салон Словеније због стаклених цеви на плафону (дело архитекте Шолтеза) можда понајвише личи на Постојнску јаму. Сем платна Габријела Ступице остала дела имају локални значај.
Коначна реализација објекта изведена је према замисли београдског архитекте Михаила Јанковића и пројектног бироа Стадион у периоду од 1955-1961 године.
Некада, док се још веровало да ће друга Југославија трајати вечно, ходници СИВ-а, односно Палате федерације на Новом Београду - који су водили до неке од 744 канцеларије, мирисали су на једно од пет јела која су се свакодневно у подрумско-сутеренским кујнама готовила за државни апарат, њихове госте, а богме и родбину.
По популарним ценама могао се попити и виски (јефтиније него вињак у граду).
Зими се тако грејало да је службеник могао шетати у кошуљи заврнутих рукава.
А, онда је, пре десетак година, нагло и одједном замрла сва та раздрагана домаћинска атмосфера.
Грејање је укинуто.
Онај ко је баш хтео или, пре, морао да остане у Палати развлачио је продужне каблове за кварцне грејалице и клео судбу. У сутерену се могао још ту и тамо појести какав трећеразредни гулаш и попити БИП-ово пиво.
Све је личило на атмосферу провинцијске железничке станице за време санкција.
На спратовима је остао залеђен неки прошли живот који је симболисао грб са пет, шест, ко се још сећа колико бакљи...
Опредељујући се за Палату федерације, уместо за беле, старе или нове дворове председник СР Југославије Војислав Коштуница се определио за реанимацију овог полумртвог бирократског мастодонта.
Палата федерације грађена је и опремана са великим амбицијама.
Све најбоље, по мишљењу тадашње државе (1947. кад је Председништво владе ФНРЈ закључило конкурс и прву награду доделило пројекту загребачког архитекте Поточњака) и експерата, уграђено је у ово здање.
Мада је бетонски скелет Палате федерације изливен 1947, њена градња је настављена тек 1954. а препројектовао ју је и адаптирао архитекта Михајло Јанковић. Завршена је кроз пет година - 1959.
Најрепрезентативнији простори од 64 256 квадратних метара корисне површине Палате налазе се у средишњем делу здања које има облик развученог (латиничног) слова Х. Ту су свечани холови, фоајеи, сала федерације и републички салони - својеврсни колаж уметничког и фолклорног.
Шетња богатом збирком (878 експоната ликовне и примењене уметности) данас дијагностицира заблуде културних комесара ондашњег времена, открива који су уметници били љубимци тадашњег политичког естаблишмента.
Садржај и форма појединих дела недвосмислено сведоче колико су и најпознатија уметничка имена ондашње Југославије била спремна на удворничку улогу владајућој идеологији, па и колико су неки сликари волели да иду у лов са руководиоцима.
Јасно, у том конгломерату свега и свачега (у републичке салоне је, рецимо, довлачено камење са ужег локалитета) налази се и одређен број ремек-дела југословенске уметности шездесетих. Ипак, оно што нема уметничку, сигурно има историјску и материјалну вредност.
Уз све поштовање вајара Саве Сандића тешко да кога могу импресионирати "Седећа женска фигура" и "Две женске фигуре са посудом" а оне би управо то требало да постигну у свечаном улазу централног хола, у приземљу Палате федерације.
Ту је и фонтана коју је украсио мозаиком сликар Ратомир Глигоријевић, скулптуре Мије Мијушковића, Стеве Дукића, Анте Гржетића, према којима са данашње дистанце историја уметности остаје посве равнодушна.
Нешто боље се котирају Тоне Краљ и Воја Димитријевић (слике) а једини који и данас има цену на тржишту уметничких дела из овог друштва у централном холу приземља је Едо Муртић.
У свечаном холу на првом спрату (до ког се стиже степеницама са двоструким прилазом) до јуче је био бронзани, добро познати, Аугустинчићев "Тито" (из 1948) а на зиду је остао монументални мозаик Словенца Марија Прегеља "Сутјеска, ношење рањеника". (Можда из захвалности за колосалне поруџбине Београда Прегељ је Музеју савремене уметности завештао богат и вредан легат који би данас Словенци да поврате). Силуете коња дижу се и пропињу на мозаику, асоцијација је и за лаика јасна - Пикасова "Герника".
Сала федерације је најзначајнији "драгуљ" у "круни" репрезентативних салона и фоајеа. Надсвођена је застакљеном куполом која пропушта светлост кроз сложену, богату кристалну розету (пречник 18 метара!) са 4 300 сијаличних места (кад падне мрак). Планирано је да зидове осликају најзначајнији југословенски уметници:
Петар Лубарда је 1962. извео "Лет у космос". На 150 квадратних метара академик Младен Србиновић је израдио мозаик "Стварање нове Југославије". Трећи великан и миљеник политичког врха био је Лазар Вујаклија који је исликао "Путевима Југославије".
Свечани фоајеи су "предговор" републичким салонима и у њих су унете многе вредне слике које нису посебно наручиване за ово здање. Ту су се, као највредније, нашле слике Зоре Петровић ("Сељак и сељанка"), Јована Бијелића ("Пејзаж са језером") Милана Коњовића ("Жена и бокал"), скулптуре Франа Кршинића, Војина Бакића. У овај изузетно вредан сегмент колекције сигурно спада и "Поплава", чувена слика Ивана Генералића, "Стијене" Петра Лубарде, "Играчи карата" Ивана Радовића, "Велика пијета" Лазара Возаревића - све ремек-дела која би с правом могла да стоје у репрезентативној колекцији сваког значајног музеја. Затим ту је, из других разлога, серија: "Колона", "Сведоци ужаса", "Но пассаран" и "Мртва природа са машинком" Ђорђа Андрејевића Куна.
У једном од фоајеа под је радио Мило Милуновић...
За радне састанке у централном делу пројектоване су сале "Мостар" и "Београд" које су смештене уз салу федерације. Сала "Београд" се препознаје по монументалној "У борби за слободу" Петра Лубарде која представља партизане у јуришу. А "Мостар" краси Кунов "14. децембар 1938." - што је сликарев еп датуму кад су организоване демонстрације радника у Београду "против тадашњег жандармског система".
Хрватски салон је конципирао архитекта Вјенцеслав Рихтер, а читав зид заузимају "Громаче" сликара Отона Глихе. Ту су и "Реминисценције на Дубровник", таписерија уметнице светског гласа и реномеа Јагоде Бујић.
Салон Босне и Херцеговине је изведен у етно-стилу и са данашњег гледишта ту се не би могло наћи ни једно уметничко дело вредно пажње.
Салон Словеније због стаклених цеви на плафону (дело архитекте Шолтеза) можда понајвише личи на Постојнску јаму. Сем платна Габријела Ступице остала дела имају локални значај.
Фолклорни стил македонског салона посве одудара од поетике здања и личи на какву импровизовану етно изложбицу.
У салону Црне Горе има свега и свачега, од троножаца до и данас цењеног и фаворизованог Бранка Филиповића Фила (он је на зиду израдио мозаик "Ловћен" - 37 квадратних метара).
Ентеријер српског салона је урадио заиста велики архитекта, академик Иван Антић, а од најзначајнијег мобилијара ту су "Дубровник" и "Конак у Топчидеру" Пеђе Милосављевића којем данас на тржишту уметничких предмета цена вртоглаво расте. Скулптуре су Сретена Стојановића ("Акт младе девојке са цветом") и Ристе Стијовића, а теписи незаобилазног Лазара Вујаклије.
Колико данашњи корисници и посетиоци запажају и воле уметнине федеративне Југославије није познато.
Тито је од свега највише волео Аугустинчићеву скулптуру и Генералићеву "Поплаву"...
А Ви?
У салону Црне Горе има свега и свачега, од троножаца до и данас цењеног и фаворизованог Бранка Филиповића Фила (он је на зиду израдио мозаик "Ловћен" - 37 квадратних метара).
Ентеријер српског салона је урадио заиста велики архитекта, академик Иван Антић, а од најзначајнијег мобилијара ту су "Дубровник" и "Конак у Топчидеру" Пеђе Милосављевића којем данас на тржишту уметничких предмета цена вртоглаво расте. Скулптуре су Сретена Стојановића ("Акт младе девојке са цветом") и Ристе Стијовића, а теписи незаобилазног Лазара Вујаклије.
Колико данашњи корисници и посетиоци запажају и воле уметнине федеративне Југославије није познато.
Тито је од свега највише волео Аугустинчићеву скулптуру и Генералићеву "Поплаву"...
А Ви?
кликни на слику...
Нема коментара:
Постави коментар