| | |  |
Данас их има најразличитијих.
Први лифтови, ипак, настали су када човек није ни размишљао да живи или ради у облацима. Према неким историјским подацима, у трећем веку пре наше ере појавила се претеча данашњег лифта. Била је то најчешће дрвена конструкција која је подизана до одређеног нивоа помоћу конопаца које су на другој страни вукли људи или животиње.
У својој палати, Нерон је имао лифт који се дизао у вис око 40 метара.
Проналазачи су током векова настојали да усаврше ову иновацију, али је тек средином 19. века, проналаском парне машине, омогућен настанак лифта који је својим изгледом подсећао на неке данашње. Амерички проналазач Елајза Отис, који је годинама покушавао да створи кочницу која спречава пад конструкције, 1853. године у Њујорку је први пут демонстрирао свој изум - лифт с комплетном сигурносном опремом која се активира уколико се прекине уже о које је окачена конструкција лифта.
Четири године касније први путник ушао је у Отисов лифт у једној робној кући у Њујорку и безбедно се провозао њиме.
Отис и његови синови основали су компанију за израду лифтова, а 1861. године Отис је патентирао први лифт на парни погон.
Отис је својим изумом несумњиво утицао и на настанак првих савремених небодера.
По законима града Њујорка, одакле је, као што знате, савремена високоградња и почела, било је предвиђено да лифтови не смеју да иду даље од четвртог спрата, из безбедносних разлога. Зато се нису ни градиле високе зграде.
Али са појавом сигурносне кочнице 1853. проблем је био решен - ако се лифт не дај Боже откачи, па макар и са четрдесетог спрата, ту су полуге да га зауставе. И небодери су почели да ничу. Најбоља илустрација су Menhetn, Bronks и Stetn.
Негде у то доба Вилијам Армстронг је изумео хидраулични кран, а прве хидрауличне машине потиснуле су уређаје на парни погон.
Седамдесетих година 19. века лифтови које је покретала хидраулична машина заменили су оне који су се дизали и спуштали захваљујући пари. Иако је лифт као нов изум привлачио публику, уграђивање у зграде није постало масовно. Разлог је био тај што су људи били неповерљиви према проналаску који се често кварио.
У Балтимору је 1887. године почео да ради први електрични лифт, а у деценијама које су уследиле развој технологије омогућио је стварање нових лифтова, који су с временом усавршавани.
Данас, лифт у чувеном здању "Taipei 101" у Тајвану, високом 509 метара, путује на врх брзином од невероватних 17 м/с !!!
Наш лифт производње «Давид Пајић Дака» засигурно никада неће постићи ту брзину. За зграду од 8 спратова иде више него брзо.
Да ли је понестало материјала, или је у питању ингениозно грађевинско решење тек, наш лифт креће од «високог приземља» (класичан оксиморон) без амбиција да се спусти мало ниже и прихвати уморне баке које се враћају са пијаце...
Какав је, такав је, ипак заслужује поштовање.
Лифт није играчка!
Е, управо тако се зове Пројекат ЈП „Градско стамбено“ чији је координатор извесна Милица Милојевић, која је у сарадњи са тимом психолога осмислила едукативни анимирани филм, који има за циљ да се деци на најпогоднији начин приближе изненадне ситуације у вожњи лифтом.
Са истом темом и идентичним ликовним решењима „Градско стамбено“ је израдило едукативне плакате који су полепљени по стотинама лифтова и улаза београдских стамбених зграда.
За сваку похвалу. То што нико није питао Београђане, да ли плакат позамашних димензија евентуално нарушава ентеријер њихових лифтова, изгледа да је мање важно...
Ипак је то „Градско стамбено“!
Како плакат изгледа у НАШЕМ ЛИФТУ, уверите се сами!
Давид Пајић Дака
А где су у ову причу уклапа Давид Пајић Дака ?
Ко је уопште тај човек и шта је учинио за живота - да би плочица са његовим именом стајала уз врата хиљаде лифтова диљем Србије, "па и шире"?
Давид Давида Пајић "Дака" рођен је 11. маја 1911. године, у малом селу Агићи крај Босанског Новог, Босна и Херцеговина. Давид је имао само шест година када је отац, сеоски ковач, умро, а када је, убрзо после њега, умрла и мајка, стриц га је довео у Београд, гдје је учио браварски занат. Извесно вриеме похађао је и средњу техничку школу, али је није завршио, јер се 1931. запослио у фабрици „Змај".
Као члан Уједињених радничких синдиката, већ у вриеме тарифног Штрајка радника 1935. године, запажен је као један од најборбенијих металаца. С Радојем Дакићем и Милошем Мамићем често је, као члан штрајкачког одбора, предводио раднике у борби за боље условее рада и живота. У генералном штрајку грађевинских радника 1936. први пут је ухапшен.
У истражном затвору покушавали су да га сломе, тукли су га и мучили, али од њега нису чули ни реч признања. После девет месеци проведених у затвору, Пајић је примљен за члана Комунистичке партије Југославије. Од тада ће цели свој живот посветити борби радничке класе. Сигуран и пожртвован, један од најомиљенијих металаца, постао је оличење београдског радничког покрета. Кратко време боравио је у Нишу. У Фабрици дувана почео је да организује раднике и пропагира идеје КПЈ. Међутим, полиција га је, с лисицама на рукама, протерала из Ниша.
Почетком 1938. постао је члан, а затим и секретар Савског рејонског комитета КПЈ у Београду.
Када је КПЈ, под паролом „Бранићемо земљу", позвала раднике и омладину да се припремају за отпор фашизму, Давид Пајић је радио на стварању батаљона одбране и обуци младих у руковању оружјем.
Био је један од покретача и руководилаца познатог штрајка 2.300 аеронаутичких радника Београда и Земуна, и тада је био ухапшен, али, због недостатка доказа, био је ослобођен.
Од почетка 1940. године, Пајић је члан Месног комитета КПЈ. Био је међу организаторима антиратних демонстрација 8. септембра 1940, у Кошутњаку, које су се завршиле жандармеријским плотунима у раднике и омладину.
Радио је на организовању народног отпора 27. марта 1941. године.
После априлског слома 1941, Давид Пајић је један од најистакнутијих чланова Месног комитета. Неуморно ради на оснивању војних комитета, прикупљању оружја, на пропаганди народноослободилачке борбе и организовању борбених група, а ускоро је постао и иницијатор њихових борбених акција.
Иако је одраније био познат београдској Специјалној полицији, Пајић се стално налазио у покрету, ишао са састанка на састанак, стварао канале за пребацивање нових бораца у партизане и осигуравао рад илегалне партијске штампарије.
Али, 6. октобра 1941, када је са Вукицом Митровић Шуњом журио на заказани састанак комуниста, био је изненада опкољен. После отпора који је дао агентима, Давид Пајић је пао на плочник испред куће у Струмичкој број 1, смртно погођен. Тада је савладана и рањена Вукица Митровић Шуња, истакнути револуционар и народни херој.
Народним херојем проглашен је 27. новембра 1953. године.
И то би било то...
Вежите се, полећемо.
Нема коментара:
Постави коментар