Изузетан текст о Првој, најважнијој фази изградње Новог Београда.
То је прича о безименим херојима и времену у којем је идеологија била важнији грађевински материјал од цигле и бетона...
Због дужине, текст је подељен на пет делова, од којих је ТРЕЋИ, управо пред Вама.
Од свих омладинаца који су 1948. градили Нови Београд мушкараца је било 55%.
Што се тиче професионалне структуре, као и на другим југословенским градилиштима, највише је било сељака, и то 55%. У погледу националног састава, Срба је било 49%, Хрвата 28%, Муслимана 6%, Словенаца и Македонаца по око 3,7%, Црногораца 3,5%. Бележимо и присуство Шиптара (1.385 или 2,8%) и Мађара (315 или 0,6%).
Одлика свих југословенских градилишта тог доба била је велика младост чланова омладинских радних бригада. Тако је било и на Новом Београду. Слободно се може рећи да су великим делом Нови Београд, као и целу земљу, градила деца. Наиме, на Новом Београду је 1948. године млађих од 17 година живота било 6,5%, а више од половине, тј. 51% имало је између 17 и 19 година живота. Оних старих између 19 и 23 године било је 28,5%, а између 23 и 25 година било их је 8,4%.
То значи да је скоро 80% чланова омладинских радних бригада било старо између 17 и 23 године, а да је бар оних 6,5% припадало популацији деце, а не омладине.
Међутим, извори углавном говоре о омладинцима, тек понегде и понекад се признаје да је било и деце.
Уосталом, као и у сваком тешком времену, и првих послератних година одрастало се брже него што би по природи ствари и биолошком ритму требало, па се тако и од оних који су по годинама били обична деца без икакве квалификације и знања о грађевинским радовима очекивало да раде послове намењене знатно старијим и за те врсте послова обученим људима.27 У саставу бригада било је и омладинаца комуниста. Током 1949. године на аутопуту и Новом Београду међу омладинцима било је око 8% комуниста и око 4% кандидата. Занимљиво је да су у то време на Новом Београду чланови партије из једне омладинске бригаде чинили једну основну партијску организацију, док су чланови партије сталних радника чинили другу основну организацију, чак и када су радили на истом градилишту. Да је омладина радила добровољно и са одушевљењем, да је на градилишта ишла вођена „жарким патриотизмом“, „свесно, добровољно и са одушевљењем“ требало је да покажу и стално потенцирана такмичења.
Такмичарски дух био је једна од суштинских одредница радних акција.Термин „ударник“ нераскидиво је везан за градилишта широм земље. Стално истицање норми и тежња да оне буду пребачене, морали су јавити жељу за што бољим успесима који су доносили и одређене награде, пре свега моралне природе. Истицање кубика ископане земље, набијеног бетона, са
Радне акције су се и иначе одржавале у времену у коме је владала атмосфера јавног популарисања ударништва. Штампа је популарисала стахановски покрет у СССР-у који ће у Југославији довести до појаве хероја рада попут Алије Сиротановића и његових следбеника. Питање проглашавања једне бригаде за ударну или појединца за ударника значило је питање престижа, а од ударништва је направљен култ. Бити ударник значило је бити херој. Ударнички темпо био је основни закон рада.
Носилац овог звања имао је право да три месеца по повратку са акције добија следовања хране по ударничкој карти, што је значило бољу исхрану у односу на већину становништва.Осим пребацивања норме, за добијање овог звања било је неопходно поседовати „правилан однос према народној имовини“ и колективу, без поговора извршавати задатке, неговати другарство. Осим ударништва, коришћен је и читав систем других признања попут похвала,
Радити на радним акцијама у време Петогодишњег плана није било нимало лако. Уз лоше услове становања, тешке физичке послове, у изворима срећемо и податке о болестима, несрећама и смртним случајевима.
Такмичарски дух био је једна од суштинских одредница радних акција.Термин „ударник“ нераскидиво је везан за градилишта широм земље. Стално истицање норми и тежња да оне буду пребачене, морали су јавити жељу за што бољим успесима који су доносили и одређене награде, пре свега моралне природе. Истицање кубика ископане земље, набијеног бетона, са
Радне акције су се и иначе одржавале у времену у коме је владала атмосфера јавног популарисања ударништва. Штампа је популарисала стахановски покрет у СССР-у који ће у Југославији довести до појаве хероја рада попут Алије Сиротановића и његових следбеника. Питање проглашавања једне бригаде за ударну или појединца за ударника значило је питање престижа, а од ударништва је направљен култ. Бити ударник значило је бити херој. Ударнички темпо био је основни закон рада.
Носилац овог звања имао је право да три месеца по повратку са акције добија следовања хране по ударничкој карти, што је значило бољу исхрану у односу на већину становништва.Осим пребацивања норме, за добијање овог звања било је неопходно поседовати „правилан однос према народној имовини“ и колективу, без поговора извршавати задатке, неговати другарство. Осим ударништва, коришћен је и читав систем других признања попут похвала,
Радити на радним акцијама у време Петогодишњег плана није било нимало лако. Уз лоше услове становања, тешке физичке послове, у изворима срећемо и податке о болестима, несрећама и смртним случајевима.
Једно од најпотреснијих сведочанстава о тешким условима рада на радним акцијама до 1949. године и лошем стању бригадиста потиче од самог Јосипа Броза. На седници ЦК КПЈ 28–30. 1. 1949. он је говорећи о деци уопште, али делимично и о омладини на акцијама рекао: „Ми само причамо и причамо о новим генерацијама, а уствари гледамо да је што више исцрпемо рецимо на Аутостради, на железничким пругама и на разним другим великим јавним радовима. До чега ће то довести ако овако будемо радили?“. Додао је и да је омладина у том тренутку била физички слабија него онда кад је градила пругу Брчко–Бановићи и наставио: „Обилазећи јавне радове мене је просто срце заболело колико је та омладина јадно изгледала. Омладинци су се трсили, јурили, радили и носили, хтели би, али нису могли. На једној страни видиш невероватну оданост, вољу и пожртвованост, а на другој страни то да се ми маћехински односимо према њима“. Изнео је и податак да је од око 160.000 људи на регрутацији било 30.000 неспособних. Делом као последица болести, делом због непажње бригадиста, а делом и због недовољне сигурности градилишта, на југословенским радним акцијама било је и несретних и смртних случајева.
С обзиром на велику осетљивост теме као што су смртни случајеви и на чињеницу да подаци до којих смо дошли свакако нису потпуни, па је тачан број страдалих тешко утврдити, ограничићемо се само на закључак да је на великим савезним акцијама у Југославији у време Петогодишњег плана смртно страдало најмање 177 или 178 младића и девојака.
Колико је било смртних случајевана Новом Београду?
Документ који је датиран са 1948–1950, а односи се на изградњу Новог Београда доноси списак од 11 смртних и још толико несретних случајева на овом градилишту. Томе треба додати и два смртна случаја приликом повратка са градилишта. Из описа ових случајева видимо да се гинуло због пада са камиона, од туберкулозе, запаљења плућа, запаљења мозга, чира. Било је бригадиста које је прегазио воз, али и један случај омла
У случајевима када је процењено да је до смрти дошло несретним случајем, породици настрадалог је исплаћивана одређена сума на име осигурања. Тако је Државни осигуравајући завод исплатио 20.000 динара мајци Доме Карачић, омладинке из Црвенице (срез Дувно). Међутим, било је и случајева када је држава процењивала да породица настрадалих омладинаца нема право на новчану помоћ. То је био случај са породицом Смаила Хамидовића из околине Тутина, јер је Министарство социјалног старања тврдило да је умро од запаљења плућа које је имао и пре доласка на градилиште и да је умро као ученик. Оцу који је доказивао да му је син умро као градитељ и то од запаљења мозга које је наступило на самом градилишту остало је да настави мучан спор са државним ин
И у време најтежих услова, на градилиштима је негован културни рад. Он се у бригадама одвијао се на више нивоа (предавања, културно-уметничке смотре, штампа). Велики број предавања заправо је имао по ли тички карактер, величао је нови систем и добрим делом говорио о селу и пољопривреди што је и логично ако се има у виду преовлађујуће сеоски са став бригада. Из извештаја са обиласка бригада на Новом Београду 1949.виде се наслови неких предавања: „Улога и задаци Народне омладине у социјалистичком преображају села“, „Шта је радно сељаштво добило у новој Југославији“. Понекад су предавања одржавана у крајње занимљивим условима. Обилазак неких бригада дао је следећу слику: у истој про сторији (трпезарија) држано је предавање, два течаја, 12 омладинаца чистило је грашак, једна бригада је вечерала, а за то време су напољу бригаде „певале, лармале итд. тако да је предавач морао неколико пута да прекидапредавање“.Омладинци су држали и културно-уметничке смотре, али је постојало и доста примедби на начин њиховог извођења, од којих су неке униформисаност омладинаца (једнообразност у облачењу), прљава обућа и одело.
На радне акције стизала је и штампа, али вероватно не у мери која би задовољила организаторе ових акција. Тако на Новом Београду 1949. данима није било Борбе, а и када је долазила, то је било само неколико примерака. На Новом Београду је 1949. године растурено 285.392 комада штампе. На градилишта су током Петогодишњег плана стизали листови Омладина и Пионирске новине, часописи: Народна омладина, Наша до мовина, Млади задругар, Пионирски руководилац, Полета рац, Пионири, као и неколико брошура (на пример „За рад пионира у току лета“). Утицај штампе на омладинце у неким случајевима смањи вали су и проблеми са језиком, па тако у Дреничкој бригади која је 1949. радила на Новом Београду, око 90% бригадира није знало српски језик, а на матерњем
За Нови Београд је важио податак да је 1949. на градилишту прочитано 60.700 књига. Може се закључити да је на Новом Београду 1948. и 1949. године сваки омладинац прочитао 1,1 књигу у просеку. Имајући у виду услове рада и напор који је на градилиштима требало уложити, као и учешће великог броја омладинаца у културним, спортским и политичким манифестацијама, можда се више од једне прочитане књиге није ни могло очекивати. Године 1948. на Новом Београду је око 2.500 омладинаца водило лични дневник, тј. отприлике сваки двадесети.
(наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар