Изузетан текст о Првој, најважнијој фази изградње Новог Београда.
То је прича о безименим херојима и времену у којем је идеологија била важнији грађевински материјал од цигле и бетона...
Због дужине, текст је подељен на пет делова, од којих је ЧЕТВРТИ, управо пред Вама.
Један од најважнијих културних домета радних акција лежао је у покушају да се преко њих описмени неписмена омладина.
У сврху описмењавања коришћени су аналфабетски течајеви. На радним акцијама 1946–52. званично је описмењено око 70.000 младих људи. За целу акцију на Новом Београду постоји податак о 10.230 описмењених омладинаца. То је податак који и поред свих слабости не треба потцењивати и он у најмању руку говори о великом напору који је учињен да се међу младим градитељима Југославије искорени неписменост. Подаци су говорили да је описмењено око 97% неписмених омладинаца на Новом Београду.
Југословенски омладинци имали су прилике и да се баве фискултуром и спортом на радним акцијама. На градилиштима су одржавана фудбалска, кошаркашка, атлетска, рвачка, шаховска, одбојкашка, боксерска такмичења, часови јутарње гимнастике, надметања у народном вишебоју итд. Упадљиво је да је непосредно после рата на градилиштима одржано много више спортских такмичења, часова јутарње гимнастике и часова за значку фискултурника него што је било културних манифестација. О заинтересованости за фискултурне манифестације говоре и подаци да је у јесењем кросу 1949. на Новом Београду учествовало 5.467 од 6.076 омладинаца или да је на Трећем фискултурном слету 3. октобра 1948. у дефилеу учествовало 6.400 омладинаца, а у гимнастичарском наступу 4.680.39.
Као и на другим југословенским градилиштима, и на Новом Београду су одржавани курсеви на којима су се оспособљавали неквалификовани радници. Реч је о курсевима за тесаре, зидаре, бетоничаре итд. Б. Петрановић наводи да је на овим курсевима 1949. године било око 4.000 омладинаца.
Међутим, осим што је градитеље Новог Београда требало описменити и културно васпитавати, њих је по замисли Партије требало и политички васпитати.
Ово се посебно односило на рад са омладинским бригадама и нарочито због сукоба са ИБ-ом, па је политички рад и био највећим делом посвећен објашњавању исправности југословенског руководства у овом сукобу. Да би се то постигло, у бригадама су држана политичка предавања и политичке информације, процењено је да је 1949. године свака омладин ска бригада слушала шест или седам политичких предавања и осам политичких информација.
Дезертирање би било један од најјаснијих примера непослушности. Лоши услови на градилиштима, али и присилна мобилизација, били су неки од разлога и за појаву дезертирања из бригада. За београдска градилишта постоји податак да их је 1948. напустио сваки стоти, а 1949. године сваки педесети бригадир. Ако се пође од званичног податка да је Београд 1949. градило 58.307 омладинаца, то значи да је градилиште током 1949. године напустило око хиљаду људи.
Дезертирање је било најприсутније у бригадама које су присилно мобилисане (крагујевачка област и делови Хрватске).
На београдским градилиштима били су забележени и случајеви попут прекидања струје за време митинга, десило се и да су изгореле две бараке, било је наговарања на дезертирање, агитације у корист ИБ-а. Ако не све, онда бар неке од ових случајева треба приписати отпору радним акцијама. Партијски и извори Народне омладине изричито наводе неколико бригада, као што су бригаде националних мањина (бригаде са Мађарима из Војводине), Босиљградска и Царибродска бригада као бригаде у којима је током 1949. године било „провокаторских испада“. Извори говоре о шовинизму и информбироовским провокацијама у овим бригадама, о ширењу прича о глади и потцењивања социјалистичке Југославије. У Царибдродску бригаду стигло је писмо са терена у коме је један „непријатељ“ писао да је цела гимназија пребегла преко границе. За команданта ове бригаде важило је да је добар комуниста, али да ни он није био сигуран у своје бригадире и да је у бригади била „групица непријатеља“.
У Кумановској бригади се десило да је једна чета штрајковала глађу један дан, што је за Партију несумњиво било дело „непријатеља“. Стиче се утисак да је доста проблема било на VII градилишту (Председништво Владе). Постоје подаци да је тамо један радник говорио да у Југославији не постоји демократска власт и да је постојала групица која је имала своју лозинку.
На истом градилишту се десило да је током говора Броза један радник рекао: „Нека Тито дође да види како радници живе“, што је одмах добило етикету „непријатељске пароле“. На истом градилишту је 19. октобра 1949. неко пресекао линију за озвучење и пренос предавања поводом прославе пет година ослобођења Београда. Извори говоре и о појави наговарања омладинаца да не раде, погрдних псовки и премлаћивања, а на путу крај једног градилишта нађен је и информбироовски летак. Наилазимо на примере саботажа или диверзија и у Машинској бази, где су комунисти покушавали да изађу на крај са саботажама тако што су стражарили да би ухватили саботере.
Време изградње Новог Београда било је такво да је за Партију и државу највећи непријатељ био Информбиро, тј. они који су се изјаснили за Резолуцију ИБ-а.
Статуа Цара Душана, рад вајара Душана Филиповића
Таквих је било и на Новом Београду, па се њихова појава може окарактерисати као један вид отпора. У сваком случају, Градилишни комитет Партије искључио је током 1948. четири, а током 1949. године 14 чланова због лојалности ИБ-у. Број искључених због ИБ-а у 1949.представљо је око једне трећине свих искључених те године.
Нема коментара:
Постави коментар