Изградња Новог Београда (1947–1950) 2.део

Изузетан текст о Првој, најважнијој фази изградње Новог Београда.

То је прича о безименим херојима и времену у којем је идеологија била важнији грађевински материјал од цигле и бетона...

Због дужине, текст је подељен на пет делова, од којих је ДРУГИ, управо пред Вама.

За југословенско вођство и пропаганду, радне акције су биле и синоним „друштвенокорисног, колективног, добровољног рада“, место где се развија „патриотска свест“.Увек је наглашавано да су радне акције имале и економску и васпитну компоненту, да су „школа самоуправљања“, место где омладина доприноси „изградњи социјализма у својој земљи“.

Највише је потенцирана добровољност радних акција, а чини се да је управо овај епитет најлакше оспорити. Наиме, сама чињеница да је пропаганда о радним акцијама била присутна на многим местима и да су сами партијски,омладински и државни руководиоци истицали потребу агитације и убеђивања, а ове мере су несумњиво и спровођене на терену, заправо негира принцип добровољности ових омладинских подухвата. Уосталом, термин ко ји се често помиње у изворима – „мобилизација“ доста је адекватнији од термина „добровољност“. Да би се омладина „мобилисала“, на савезном нивоу је прављен план мобилизације, он је затим спуштан у републике, потом на ниже нивое, тако да је сваки градски и срески комитет Народне омладине добијао квоту омладинаца коју треба да испуни. Потом је следила кампања агитације „на терену“. На пример, за придобијање омладине да ради на аутопуту и Београду коришћени су, осим агитатора, и покретне изложбе и плакати. Као свака кампања, тако је и агитација за радне акције спровођена на брзину, често у последњем тренутку, грозничаво, у време Петогодишњег плана агитација је понекад спровођена преко органа власти и центара за предвојничку обуку уместо преко омладинских организација, често је у старту из агитације искључивана омладина националних мањина из убеђења да она свакако неће желети да иде на радне акције. Зато не чуди и што је број бригадира у бригадама веома варирао.

Од радних акција се очекивало да јачају „братство–јединство“, да младим људима омогуће упознавање са људима и обичајима у крајевима у којима су се градили објекти. Тешко да је у Југославији било места масовнијег сусрета људи из свих крајева земље, и ако је нешто могло младим генерацијама уградити осећај заједништва, то су биле радне акције. Политичке поруке слате су и путем парола. Међу паролама из времена Петогодишњег плана које су одражавале политички дух једног времена и система грађеног у Југославији налазимо и паролу са београдских градилишта „За Тита, за Партију, за народ, за истину, за социјализам“. Своја убеђења омладинци су исказивали и песмама.

Један од најјачих мотива после сукоба са ИБ-ом (одбацивање оптужби и „клевета“ са Истока) истакнут је у следећим стиховима са Новог Београда: „Ој Централни комитете, Одбијамо све клевете, Све клевете и све лажи, За наш народ то не важи“. Градитељи су се борби против ИБ-а придружили и митингом, па је тако штампа јављала да је августа 1948. 18.000 градитеља Новог Београда усвојило резолуцију у којој су истицали приврженост Титу и КПЈ и у којој је стајало да, упркос кампање ИБ-а, „ми непоколебљиво идемо путем изградње социјализма и стварања срећнијег живота за трудбенике наше земље“.

Паролама, резолуцијама и песмама омладинаца придружили су се радови писаца и уметника који су такође обилазили градилишта. Сликар Божа Илић даје допринос ангажованој уметности на тему изградње социјализма сликом „Сондирање терена на Новом Београду“ из 1948. Градилишта на Новом Београду обилазе писци. Тако је 3. маја 1948. штампа јавила да су чланови Удружења књижевника Србије у две групе обишли Нови Београд. У првој су били Мира Алечковић, Гојко Бановић, Марко Врањешевић, Танасије Младеновић и председник Удружења Милан Богдановић и обишли су подручје око ушћа Саве. У другој групи су били Бранко Ћопић, М. Панић Суреп, Гвидо Тартаља и Вукосављевић и обишли су радове на подизању насеља у Тошином бунару. Ако су већ, међу многим другим привилегијама које су и иначе уживали у социјализму, и у овим тешким временима били поштеђени рада, инте лектуалци су били обавезни да бар подстичу, увесељавају, храбре, величају и овековече оне који су радили.У тадашњој реторици своје место добио је и Нови Београд. За њега је истицано да је његова изградња нешто „незапамћено по својој грандиозности“. Батрић Јовановић је са еланом и ентузијазмом истицао да ће Нови Београд бити „велики подухват наше социјалистичке изградње“, „понос целе наше земље“, „прекрасни град са правим и широким улицама и булеварима, са дивним кејовима“, „један од највећих споменика славне Титовске епохе“, град који ће се градити „под свакодневном и неуморном бригом друга Тита“. Стога је Нови Београд често добијао префикс „Титов“, а учешће у његовој изградњи требало је да представља част и понос за његове градитеље.

Сам Броз се трудио да оправда чињеницу да је Нови Београд везиван за његово име, па је и примао и обилазио градитеље.Тако је 30. јуна 1948. године обишао градилишта на челу делегације која је већ својим саставом уливала поверење и давала на значају самој акцији изградње Новог Београда. Уз њега су на градилиштима били и начелник Генералштаба Коча Поповић, председник Владе Хрватске Владимир Бакарић, генерал Светозар Вукмановић, министар унутрашњих послова Хрватске Иван Крајачић. Броз је обишао градилишта Председништва Владе, складишта, бараке за становање, кухињу.

Такође, Броз је на Нову 1949. годину примио представнике радника, омладинских бригада и управе градилишта Новог Београда. Уосталом и сама идеја да се зграда ЦК КПЈ гради на Новом Београду била је један од видова исказивања оданости и захвалности Партији и Титу. Зато је зграда требало да буде таква и на таквој локацији да буде највиша на Новом Београду, да доминира околином и да надвиси Калемегдан, да својом архитектонском обрадом и монументалношћу буде „израз стваралачке снаге, моћан симбол Кому нистичке партије, руководиоца народа Југославије у борби за стварање Федеративне Народне Републике Југославије, у борби за изградњу социјализма у Југославији“.

Велика акција изградње Новог Београда 1947–1950. заслужује да се детаљније проговори о људима који су тада радили на овој акцији.

Уз опаску да је тешко уврдити колико је било радника у предузећу „Нови Београд“, јер постоје велики проблеми са евиденцијом радне снаге, може се рећи да их је било отприлике око 4.500. Становали су и хранили се у тешким и нехигијенским условима. Стални радници овог предузећа највећим делом су становали у радничкој колонији у Тошином бунару у породичним и колеткивним становима и плаћали су кирију коју су надлежни оценили као превисоку, па је интервенцијом Министарства рада кирија смањена. Постоји податак да је 15 радника који су становали у једној соби, плаћало за ту собу око 4.500 динара. Собе у колективним становима биле су веома прљаве, несређене, без ормана, астала, столица, скоро да ни на једним вратима није било браве, јер су једноставно биле „поскидане“. Чаршави на креветима били су толико прљави „да су изгубили сваку боју“ и мењани су тек на свака два до три месеца. Ваздух у собама био је „неиздржљив“, а по собама је било шерпи и кашика, пошто су радници узимали храну у мензи и јели у соби. У неким собама није било прекидача за осветљење, већ је светло паљено спајањем две жице. Осим брава, у великом броју соба није било ни славина на чесми, јер су их радници скидали и препродавали, па су оне биле предмет сталних крађа. Заједно са радницима у оваквим собама живела су и њихова деца, укључујући и одојчад.

Како се радило по цео дан, то је ноћ била резервисана за „живот“, па су ноћне пијанке, крађе, свађе и туче биле честа појава. Викендом су одржаване игранке, које су се такође често завршавале тучама. Комисија државне контроле која је обишла овај раднички логор у Тошином бунару у једној речи га је описала као „некултуран“ уз опаску да су га радници подругљиво звали „нови Чикаго“.

Осим у Тошином бунару, стални радници предузећа „Нови Београд“ живели су и на пар градилишта и на циглани „Јеловац“. Градитељи Новог Београда нису имали више среће ни са мензама у којима су добијали храну. Просторије неокречене, зид на кухињи распукао тако да се могла провући рука, храна лоша, хлеб тврд и бајат и радници који протестују биле су одлике мензе бр. 5 на градилишту хотела. Нехигијенски и прљав ресторан, слаба вентилација, мало посуђа, груба послуга, гужве за ручак које су биле такве „да би један човек имао више интереса да се одрекне ручка“, ваздух загушљив до те мере да је унутра било немогуће издржати дуже од четврт сата, нескувана и неукусна храна, све је то била судбина радника који су се хранили у мензи у Тошином бунару. Ресторан на градилишту Председништва Владе био је познат по томе што су раднци остајали без хлеба, што је храна била неукусна, што је у ресторану све било прљаво, што су хлеб, чизме, одело, чарапе и кухињске крпе стајали заједно, док су по кухињи и трпезарији шетале мачке које су изгледа биле чак добродошле, да би се особље ресторана одбранило од мишева и пацова. Све наведено утицало је на то да овај ресторан добије епитет најгорег. У таквим условима хранило се око 300 људи. На Сајмишту је постојао ресторан за око 1.200 радника. Ни у њему није било све како треба, али је ипак у поређењу са другим рестораним важио за ресторан са најбољом храном.

Доста података постоји и о омладинцима, члановима омладинских бригада, који су градили Нови Београд. Ко су били, како су живели, колико су година имали, шта су научили, колико их је страдало током рада, како је у очима тадашње власти и јавности изгледало дело које су градили? Каква је била структура омладинаца на градилиштима? Расположиви извори говоре о задовољству смештајем и исхраном омладине 1949. године. Из њих се може видети да су бараке у којима су омладинци били смештени сматране за удобне, док је одеће, обуће и ћебади било углавном довољно. За храну се каже да је била „обимна и јака“. Санитетска служба је била „на висини“ и није било епидемија. Зва нично, здравље већине омладинаца је поправљено на акцији, а анализа Министарства здравља је показала да је сваки омладинац за два месеца рада добио два до три килограма на тежини.

(наставиће се...)