Изузетан текст о Првој, најважнијој фази изградње Новог Београда.То је прича о безименим херојима и времену у којем је идеологија била важнији грађевински материјал од цигле и бетона...
Због дужине, текст је подељен на пет делова, од којих је ПРВИ, управо пред Вама.
Прва фаза изградње Новог Београда (1947–1950) временски се поклопила са спровођењем Петогодишњег плана развитка народне привреде у Југославији (1947–1951).
Послератној изградњи Новог Београда приступило се 1947. године. Ова акција била је део изградње „Великог Београда“, појма који је узамислима урбаниста обухватао тадашњи стари део града, Нови Београдса Земуном, индустријску зону у Панчевачком риту, пољопривредне површине Макиша и Панчевачког рита и национални парк Авалу у непосредној утицајној зони Београда. Јавни конкурс за изградњу векиких објеката на Новом Београду (Председништво Владе – СИВ, репрезентативни хотел „Југославија“, зграда ЦК КПЈ) расписан је 1947. Још 25. фебруара те године савезне институције и стручњаци расправљали су о проблему грејања на Новом Београду. Тада је донета дугорочна одлука да ће се Нови Београд грејати путем централног грејања из једне или две централе на Новом Београду, а не системом појединачног грејања за сваку зграду посебно. Ујесен 1947. на Нови Београд стижу први градитељи (1.412 бригадира) и почињу припремне радове. Наредне године почиње изградња најважнијих објеката, а послове обављају грађевинско предузеће „Нови Београд“ са којим је уговор склопило Министарство грађевина ФНРЈ и десетине хиљада чланова радних бригада. Те 1948. године у Београду се на градилиштима налазило око 49.800 омладинаца. Радови су почели априла месеца и радило се до 5. децембра 1948. На почетку радова читав терен од Београда до Земуна испресецан је индустријским и дековиљским колосецима и насипан је терен за изградњу Председништва Владе и хотела. Сазидани су станови за 3.000 радника и дрвене и зидане бараке за 25.000 омладинаца. Највише се радило на згради Председништва, репрезентативном хотелу и у Тошином бунару. До краја сезоне 1948. никли су бетонски костури Председништва Владе и хотела, насута је мочвара на десној страни пута за Земун, а са обе стране пута према Тошином бунару подигнута је радничка колонија са 62 приземне стамбене зграде за 1.000 радника и 100 радничких породица. У септембру је пуштена пруга Панчевачки рит – Београд коју је омладина изградила за 47 дана. За 1949. годину постављен је још већи план. У државном и партијском врху, суоченом са недостатком радне снаге, широко започетом изградњом објеката Петогодишњег плана, неиспуњавањем плана радова на aутопуту 1947. и 1948. и сукобом са ИБ-ом, изградња aутопута и радови на Новом Београду добили су 1949. апсолутни приоритет. Водећа државна и партијска тела почетком те године водила су расправе око потребног броја радника. Несташица радне снаге била је толика да је ЦК СКЈ 10. јануара 1949. закључио да осим аутопута и Новог Београда остале савезне и републичке радне акције не би требало „дозволити“ у тој години. Чини се да је међу ова два приоритета већи значај имао аутопут, па је Привредни савет 3. маја 1949. године решио да се са њега не сме узети ниједан омладинац за потребе Новог Београда који је тражио још 2.000 омладинаца. Тешко је рећи колико је, на крају, током године заиста било радника на ова два градилишта, али постоји податак да је Народна омладина послала око 197.000 људи. Из истог извора (Народна омладина) следи да је током 1949. Београд градило око 58.000 бригадира сврстаних у 357 бригада, а аутопут више од 138.000 омладинаца. У сваком случају, Централни комитет Народне омладине Југославије водио је акцију „мобилизације“ омладине а цела акција је директивно спровођена од савезног центра ка нижим. Те године радило се на Новом Беoграду, Београду и у Панчевачком риту. Осим омладинских бригада, радиле су и бригаде Народног фронта, АФЖ-а, инвалида и физичких радника. Радило се и на Студентском граду, у који је требало уселити 4.500 студената и стамбеном насељу у коме је требало подићи 40 петоспратница. Радило се и у Панчевачком риту, а настављени су радови на Председништву Владе и хотелу. Радови су поново почели априла месеца, у Студентском граду су у априлу ископани темељи, а у јуну се прешло на зидање спратова. Један блок Студентског града за 850 студената завршен је 1950. године. Први станари уселили су се почетком 1951. године. Средином 1949. на Новом Београду је било 12 великих градилишта на простору од Сајмишта до Земуна и од Земуна до Бежаније.На крају године на Председништву и хотелу је завршен последњи спрат, у стамбеном насељу је 20 петоспратница стигло до крова, а на осталима је урађено око половине зидарских радова. Иначе, према подацима које даје Љ. Радојковић, за све четири године акције на Новом Београду (1947–1950), радило је 142.389 бригадиста. Радови су завршени 5. новембра 1950.митингом пред павиљонима Студентског града.
Изградњу Новог Београда пратио је велики број проблема од којих су неки били изазвани превагом политике и партијности над стручношћу. Партија је истицала да је Нови Београд „добар терен, на којем се показују различита схватања и погледи. Ради тога треба да се развије и повећа стална будност нарочито у разбијању разних негативних схватања код стручњака“. Батрић Јовановић, који је на Нови Београд дошао овенчан славом и ауторитетом команданта Главног штаба омладинских бригада са омладинске пруге Шамац–Сарајево, сматрао се довољно компетентним да изјави да је Партија на Новом Београду „проломила лед у схватању грађевинарства“ поткрепивши то тиме што је један спрат Председништва Владе изграђен за десет дана, а бетонска плоча на хотелу за дванаест дана. Све време се радило без довољно стручне радне снаге, често је грађење вршено без претходних планова што је за последицу имало прављење грешака, па је требало рушити оно што је изграђено или трошити много више материјала од потребног. Материјал је стизао нередовно па је радна снага често остајала неискоришћена. Да би се решио проблем стручности људи, организовани су кратки курсеви или су предузећа и Партија слали људе на терен да врбују потребну радну снагу. Пошто је партијска организација инсистирала да се план испуни, макар то било изражено само формално-цифарски, многи радови су урађени слабо, па је накнадно требало поправљати објекте који су словили за завршене, чиме су се трошкови увећавали, а рок за завршетак продужавао. Партија је једноставно инсистирала да се радови заврше у року по сваку цену, па су запостављани и технички прописи (зидало се и малтерисало по мразу, прво су постављани паркет, прозори, врата, па онда вршено малтерисање и увођење водоводних цеви). Када су инжењери и техничари на то упозоравали добијали су одговор да „статику треба подредити политици“. Чак су током новембра и децембра 1949. године на појединим градилиштима радови извођени под надзором чланова комитета. Једна од последица оваквог рада било је и то што је око једне четвртине материјала за изградњу Новог Београда упропашћено. При том се и није знало шта је све од материјала употребљено, а шта упропашћено, јер тачне евиденције није било. Тако се дешавало и да су плаћени радници добијали много веће суме новца него што је требало, јер једноставно нико није водио тачну евиденцију о њиховом раду. Владо Стругар је тврдио 1950. године да се поједини чланови партијског комитета нису слагали са оваквим начином рада, али се нису смели одупрети ауторитету Батрића Јовановића, помоћника директора Дирекције за изградњу Новог Београда, који је тражио да се радови заврше по сваку цену, па се на градилишту могло чути: „тако је рекао да се ради друг Батрић и ми смо зато тако радили“. Сам Батрић Јовановић је на партијским састанцима умео да тражи да сваки члан КПЈ мора бити у мобилном стању, „као некад под пушком – пуном ратном опремом. Морамо да прекинемо мирнодопску атмосферу – демобилизирати се. Повести немилосрдну борбу против опортунизма.. Треба повести борбу против социјалдемократизма, а све оне који не извршавају своје за датке, кажњавати или искључивати“. Другом приликом се залагао за проналажење „колебљиваца“ које је требало „елиминисати из наших организација“. У административном смислу почетак формирања Новог Београда имао је следећи ток. Скупштина општине Нови Београд формирана је маја 1952. године (Народни одбор општине Нови Београд). Општина је преузела послове тада укинутог Народног одбора Х реона. У вези са увођењем комуналног система, а на основу закона из јула 1955. године, општина је почела са радом 1.9.1955. године. Њена се територија тада увећала припајањем укинуте општине Бежанија, у којој је организован месни одбор и месна канцеларија. Надлежни орган општини Нови Београд био је Народни одбор среза Београда, а од 1957. године Народни одбор града Београда. (наставиће се...)
Нема коментара:
Постави коментар