Локација чувеног подвожњака/надвожњака
Оригинални наслов текста : Побуна
Било је то октобра 1954. године.
Уписао сам трећу годину на Грађевинском факултету и становао у Студентском граду у Новом Београду. Примао сам стипендију којом сам могао покрити трошкове станарине и исхране у дому, као и претплатне карте за градски превоз. За џепарац ми није преостајао новац те бих, уколико желим да одем у биоскоп, продао бон за ручак или вечеру и на тај начин могао сам приуштити себи то задовољство.
У то време су се за нас студенте у Београду дешавале неповољне ствари. Домови су повећали цене за смештај и исхрану, а Градско саобраћајно предузеће цене студентских претплатних карата. Контролори у аутобусима (које смо звали риџвеји) били су веома груби према студентима који су се возили без карата. Уз примену најгрубље силе избацивали су нас из аутобуса. Револтирани студенти су често, после таквих "интервенција", демолирали аутобусе, што је доводило и до интервенција милиционера. Незадовољство међу студентима посебно међу онима који су становали у Студентском граду, сваким даном је расло.
Једне вечери, са два своја друга, отишао сам у биоскоп који се налазио у Дому културе Студентског града. Давао се амерички филм "Мутне воде теку", који је приказивао тежак живот америчких Црнаца. Филм се завршавао побуном Црнаца против белих власника плантажа.
После представе, која је трајала од 19 до 21 час, изашли смо из биоскопа и били изненађени призором у Студентском граду. На равним крововима зграда пламен се дизао неколико метара (студенти су на кров изнели и запалили архиву, дрвену грађу и друге предмете). На платоима између зграда окупљени академци су скандирали: "Ми смо га градили, ми ћемо га рушити", мислећи на зграде дома. Око пола ноћи неко је викнуо: "Идемо у Београд, жалимо се Већу" (СИВ-у). "На Београд", повикали су студенти. Оформи се колона и поворка крену ка центру града. Прикључио сам се колони. Пошто су неки од студената одлучили да остану у дому, маса је почела узвикивати: "Кукавице остају", што је деловало на колебљивце да се прикључе протесту.
Од Студентског града па до подвожњака, који се налазио у близини садашње Палате федерације (овај надвожњак је био познат и по демонстрацијама студената1968. године), извикивали смо пароле које су се односиле на наше незадовољство погоршањем стандарда живота, а било је и парола уперених против власти. Међутим, код надвожњака су нам препречили пут камиони прекривени цирадама крцати милиционерима. Чим смо им се приближили, они су искочили из камиона, бесомучно су пуцали из ватреног оружја у ваздух и пендрецима су тукли студенте који су били у првим редовима протестне поворке. Настао је хаос. Студенти су почели да беже. Многи су ухваћени и "марицама" одвезени у затворе.
Мене је један милиционер ударио пендреком преко лица, поломио ми носну кост и крв је почела да тече у млазу. У мрклој ноћи прескочио сам канал преко пута и пречицом, преко њива, трчао сам ка Студентском граду с намером да се што пре дочепам своје собе и зауставим крвављење. Испред дома су се налазиле две, три бараке (које су некад коришћене за смештај бригадиста, а тада за смештај болесника). Пошто је ноћ била топла, прозори на баракама су били отворени те сам ја, да бих скратио пут, улетео кроз прозор у прву бараку и преко болесничких кревета прошао на другу страну, остављајући крваве трагове за собом.
Најзад сам стигао и до Студентског града. Око зграда се налазио мањи број студената, а много милиционера који су хватали студенте и одвозили их у затвор. Било је доста милиционера на коњима, који су нас спречавали да уђемо у зграде. Студенткиње које су остале у дому демонтирале су лавабое из соба и бацале их са спратова на коњанике. Било је много повређених, касније сам чуо и убијених, и милиционера и студената.
Ја сам, ипак, успео да уђем у моју зграду, попнем се на четврти спрат и докопам се своје собе. Погледао сам се у огледалу – био сам сав крвав, нос ми је ландарао и почео да отиче. Некако сам успео да зауставим крвављење, оперем се и пресвучем. Легао сам у кревет и целе ноћи нисам спавао, због болова. Сутрадан нисам смео да одем лекару. Другови су ми нос фиксирали фластерима, а у шали су ми говорили да су ме улепшали јер су ми га исправили.
Тада је велики број студената био по затворима Београда и других градова Србије, а дневна штампа и државни радио нису донели ниједну информацију о овој побуни.
После неколико дана, када ми је оток спао, отишао сам на факултет где је била оформљена трочлана комисија која је саслушавала све студенте из Студентског града. Двојица су биле моје колеге старијих година (партијски руководиоци), а трећи је био иследник...
Дошао сам и ја на ред. Морао сам да им детаљно испричам о мом учешћу на демонстрацијама. Ослобођен сам одговорности јер сам стицајем срећних околности био у биоскопу када су демонстрације почеле (значи, нисам био један од организатора). У току саслушања, поред осталог, рекао сам да је око зграде у Студентском граду било више милиционера на коњима. Тада ме је иследник грубо прекинуо говорећи да коњица није била ангажована. Да бих олакшао себи положај, одговорио сам: "Можда ми се причинило, коњица није била". Међутим, истина је да је само на мом улазу у зграду било неколико коња са милиционерима који су спречавали да се уђе у зграду. Али, времена су била таква. Истина није смела да се чује.
Мислим да је ова побуна студената био први масовни протест против власти у Титовој Југославији.
14 година касније ... код подвожњака
Студентске демонстрације 1968.год.
Остаци надвожњака који данас више не постоје
Нема коментара:
Постави коментар