Изградња Новог Београда (1947–1950) 5.део

Изузетан текст о Првој, најважнијој фази изградње Новог Београда.

То је прича о безименим херојима и времену у којем је идеологија била важнији грађевински материјал од цигле и бетона...

Због дужине, текст је подељен на пет делова, од којих је ПЕТИ, последњи, управо пред Вама.

Југословенско руководство је настојало да омладину са радних акција по завршетку њихове смене на градилишту пребаци у привреду (индустрију или рударство). На томе је толико рађено да се слободно може рећи да је то била и једна од сврха радних акција и да су оне посматране као згодан начин за пребацивање сеоске омладине у руднике и фабрике.

Када би једном дошли на акције, омладинци су били подвргнути пропаганди, кампањи и убеђивањима да прихвате да после окончања рада на акцијама почну да раде у привреди. За агитацију међу акцијашима коришћени су и плакати, брошуре, штампа и филм.

Приказиван је филм о животу југoсловенских радника и совјетских рудара.

вишеструки ударник Алија Сиротановић, пред крај живота

Алија Сиротановић је, са својих осам комората, за осам сати рада ископао 152 тоне угља (253-ја колица), пребацио норму за 215%, срушио дотадашњи рекорд Стаханова за 50 тона и постигао свој светски рекорд у ископу угља.

Дељење брошуре „Сеоски омладинац у тешкој индустрији“ као да на најбољи начин осветљава један од циљева ове акције.

Осим агитације, која је оцењивана као слаба, слабијем успеху целе акције изгледа да су доприносили и агитатори појединих предузећа који су омладинцима нудили услове који у стварности нису постојали, па је долазак у предузећа за многе омладинце значио велико разочарање, што је за последицу имало напуштање нових радних места. Испоставило се и то да омладина једноставно није желела да ради у рудницима, а слабијим резултатима доприносило је и то што је део омладинаца био неспособан за рад у руднику, што је, с обзиром на нарушено здравље великог дела југословенске омладине, било сасвим очекивано.

Резултат целе акције био је да се за рад у фабрикама и рудницима пријављивао мањи број омладинаца од планираног и жељеног, али и да се добар део оних који су одлазили на нова радна места покајао и у кратком временском року једноставно напуштао фабрике и руднике, а то напуштање је често било обично бежање.Само за септембар, октобар и новембар 1948. године планирано је да се са аутопута Београд–Загреб, Новог Београда, Железника итд. од око 50.000 омладинаца у привреду укључи њих око 12.000, али план није испуњен. Један од највећих проблема за прихват омладинаца у фабрикама и исто времено један од главних разлога за њихово напуштање био је смештај. Поразне резултате дао је и покушај пребацивања омладине у фабрике ИМР, „Иво Лола Рибар“ Железник, ИКЛ (овај последњи није имао ни смештај ни храну за омладину са радних акција).

Током јула и августа 1948. у фабрику „Ђуро Ђаковић“ у Славонском Броду дошло је нешто омладине са аутопута и Новог Београда, од чега је њих 35 „напустило предузеће такорекућ побјегло“.

Углавном се радило о омладини из Хрватске, БиХ и југа Србије.

С друге стране, неки омладинци отишли су на време из земље, не осетивши бреме и изазове стварања нове државе.

King Peter II and wife, Queen Alexandra,
skiing at fashionable winter resort
Location: St. Moritz, Switzerland

План није испуњаван ни када је реч о покушају власти да омладину убеди да иде на курсеве који су држани на Новом Београду. Део оних који су ипак пристали да дођу на Нови Београд и изуче неки курс и нашли пара, у условима иначе слабе организације њиховог пута од стране државних институција, да до Новог Београда заиста и дођу, такође се, попут оних из рудника и фабрика враћао кући незадовољан смештајем, храном или пак крађама ствари са којима се такође морао суочити.

Тако је у јануару 1949. године на Нови Београд стигла група омладинаца из Хрватске која је требало да изучи курс за аутомеханичаре. Међутим, смештени су у хладне просторије, храна је била слаба и недовољна, нису могли наплатити путне трошкове иако им је речено да је пут до Београда бесплатан.

Због крађа морали су да држе радна одела и капут под главом током спавања, а како су остали без новца, један од њих, Антун Бабић, продао је кожну торбу да би могли да се врате кући. Због тога што je напустиo курс Бабић је по повратку саслушаван у котарском народном одбору у Загребу.

Други случај каже да је котарски народни одбор Книн упутио јануара 1949. године 33 омладинца из Сплита на Нови Београд на курс, али се већи број вратио „без икаквог разлога“.

Великих проблема било је и око питања наплате трошкова за упућивање омладинаца на курсеве на Нови Београд. Иако је Управа за радну снагу Хрватске више пута тражила да јој се рефундирају ови трошкови, грађевинско предузеће „Нови Београд“ није желело да исплати омладинце који су самовољно напуштали курсеве. Како је изгледала организација курсева на Новом Београду говоре и жалбе предузећа „Нови Београд“ на рачун среских народних одбора који су им слали омладинце. Предузеће се жалило да од народних одбора добија омладинце који су желели да уче берберски или шнајдерски курс, иако таквих курсева није било, или омладинце које су лекарске комисије морале да враћају као неспособне.

Било је и случајева да су на Нови Београд долазили омладинци који нису имали ни 16 година (омладинци рођени 1934, 1935. или 1936. долазили су из Санског моста) или омладинци без ноге или руке (овакве омладинце слао је срески народни одбор Кладово).

Проблем је био и задржати курсисте послате са Новог Београда у привреду. Током новембра и децембра 1950. године од 535 послатих курсиста са Новог Београда у београдску, нишку, крагујевачку, тимочку, ужичку област и у Војводину и на Косово и Метохију, побегло је њих 55.46 Упркос свим описаним проблемима, југословенска власт је путем радних акција запослила десетине хиљада младих људи у рударству и тешкој индустрији.

Према једном податку, са радних акција 1946–52. у привреду је отишло око 80.000 омладинаца. Овај број се, на крају, може узети и као коначан број који одговара на питање колико је југословенска власт послала омладинаца са радних акција у индустрију и рударство.

То значи да је на овај начин једним делом стварана радничка класа у социјалистичкој Југославији.

На југословенским омладинским градилиштима редовна појава била је и омладина из иностранства.

Из материјала Народне омладине Југославије сазнајемо да је Централни комитет Народне омладине више пута дискутовао о могућности доласка страних омладинаца 1950. и да је најпре било одлучено да приме стране бригаде раде на изградњи студентског насеља на Новом Београду. Међутим, средином године градилиште на Новом Београду означено је као „неподесно“ за пријем страних омладинаца, па су они усмерени на изградњу Студентског града у Загребу. На крају је у Загребу, према једном списку, радило током јула и августа 36 страних бригада са укупно око 2.070 бригадиста, проводили су око месец дана, од чега је трећи на времена искоришћена за обилазак земље. Неколико делегација стране омладине која је радила у Загребу посетило је током године и Нови Београд. Тако је за делегацију француске бригаде која је радила у Загребу изнета тврдња да је била задивљена „замашношћу радова“ на Новом Београду и „бригом наше народне власти за студенте“. Нови Београд посетила је током августа 1950. године и шпанска бригада „Гарсија Лорка“ која је бројала 10 Шпанаца и три Француза. Разгледали су радове на изградњи сту дентског дома, Председништва Владе и других објеката. После посете њихови домаћини су писали да су Шпанци изјављивали да их је будући смештај студената „задивио“ и да су на сваком кораку видели да се народна власт брине за сваког човека.

Тешки услови рада, приличан број оболелих, смртни случајеви на југословенским радним акцијама, све је то заједно давало материјал пропаганди информбироовских земаља против Југославије и њене власти.

Нарочито током 1949. и 1950. године, „Титова банда“, клика „Тито–Ранковић“ оптуживана је за мучење омладине на радним акцијама, па и на Новом Београду. Из источноевропске пропаганде бележимо неколико епизода. Радио Будимпешта је у јануару 1950. оптуживала југословенско руководство да југословенска омладина аутопут, омладинску пругу, Нови Београд плаћа „својом крвљу, својим здрављем“. Са Истока је порицана и добровољност ових акција, па је тврђено да југословенски режим присиљава омладину на рад, као што је то немачки фашизам радио када је терао подјармљене на роде да ступе у радне батаљоне.

Радио Будимпешта је тврдио и да су у селу Ждали камиони насилно одвлачили омладину на изградњу Новог Београда пошто се на позив одазвао тек сваки осми позвани. Исти извор је даље наводио следеће: „На изградњи Новог Београд раде под контролом УДБЕ и војске политички затвореници сиромашни сељаци који нису могли да произведу све оно што је империјалистима било потребно и нашта Титова банда има апетит. Раде тамо и гину 14-то годишња и 16-то годишња деца, затим студенти који уместо да се припремају за свој позив носе камење, и цигле за такве грађевине које неће југословенским трудбеницима дати станове него титовцима палате по њиховим властитим плановима“. Скоро у исто време лист Народна младеж донео је интервју двојице југословенских студената емиграната (Милутин Поповић и Витомир Ђорђевић) који су тврдили да су на градилиште на Новом Београду одведени из логора, као „робље“, у тексту се наводи да је рад био тежак, да су мешали и преносили цемент, а од хране добијали само зеље, да се појавио тифус и да су новооболеле сваки дан одвозили санитетским колима.

Штавише, „титовци “ су болесне људе проглашавали за саботере и нису им дозвољавали да иду код лекара.Током 1949. године Југославија је била изложена и нападима тршћанске штампе да је из југословенске зоне СТТ присилно мобилисана бригада „25. мај“ и упућена на Нови Београд. Још један мотив добро је послужио кампањи против Југославије. Реч је о неуспелим покушајима југословенске власти да омладину са радних акција трансферише у привреду (индустрију и рударство). Како је у раду већ показано, за ове оптужбе против Југо славије пропаганда са Истока је итекако могла имати чврсту основу у стварном стању у Југославији. Тако је Народна младеж ликовала, јер су „Титови бандити“ претрпели потпун пораз у мобилизацији омладине за руднике и индустрију. Навођено је да је омладина насилно одвођена у пре дузећа, где је одбијала да потпише уговоре за продужење рада. Навођен је низ примера који је поткрепљивао ове тврдње, а као мотив за напад на Југославију искоришћена је и чињеница да је било проблема да се омладина приволи и на курсеве на Новом Београду, још једна оптужба на рачун Југославије која је имала основа у стварности.

Време је пролазило и са Истока су почели да дувају неки нови ветрови..

Југославија је трајала и временом постала аутентична државна творевина, са аутентичним Вођом који је својом харизмом пленио интересовање Истока и Запада.

Током трајања, успела је да помири све непомирљиве разлике - које је Иво Андрић тако једноставно описао на парадигми Босне - у својој причи "Писмо из 1920".

Југославија је трајала је све до оног тренутка - када су они који су је створили решили - да не треба више да постоји.

Али, то је већ нека друга прича, у коју вероватно не би сте ни поверовали ...

На срећу свих нас, Нови Београд је остао да постоји !

Као Град, као метафора, као сведочанство о једном- не тако давно прохујалом времену.


КРАЈ